ЧУВАР СИНЂЕЛИЋА – СРЂАН МАКСИМОВИЋ

Надимак који је обележио лепе године у Синђелићу. Када се каже Макса, врло добро се зна да асоцијације вуку на изузетног голмана и човека. Синђелић има срећу да је у својим редовима имао два сјајна чувара мреже који су носили надимак „Макса“, а то су браћа Срђан и Марко Максимовић.

Садашњи генерални секретар Марко, симболично је угостио старијег брата Срђана, а са Срђаном смо разменили доста реченица.

Одмах на почетку се наметнуло питање, како је некада били у Синђи?: „Фантастично је било. Као и времена што су била лепа, сада се превише брзо живи. Пријатељства и дружења из тих времена и дан данас трају.“ – са сетом се сећа Срђан.

Генерација којој је припадао Срђан, била је једна од најуспешнијих у историји клуба, Синђелић је освајао титуле у нижим лигама, прескакао ранг за рангом, градио се култ непобедивости. Имена Максимовића, Дошена Мајкића, Ташевског, Ившића, Јоксића, Ђурђевића, Стефановића, само су нека која су преносила славу: „То је био скуп одличних фудбалера. Дан данас, људи који су пратили Синђелић знају састав Орлића из тог периода. Изненадило ме је да су поједини навијали за Синђелић, а да то нисам ни знао. Екипа је поред сјајног квалитета имала и одличну атмосферу, дружили смо се и ван терена, то нас је красило.“ – гледао је Макса старе слике и истакао другарство као први утисак на помен лепих времена проведених у клубу.

Макса је одрастао на Синђи, скоро да је прошао све категорије, али једна ствар је посебно интересантна: „Касно сам почео да тренирам, имао сам годину ипо дана јуниорског стажа, одмах сам прешао у први тим, али занимљиво је да сам до четрнаесте године играо хокеј.“

Ипак Срђан је имао и од кога да научи: „Велика част је била бити део клуба у којем су играли многи познати играчи, изузетно ми је задовољство било, али и привилегија, доста сам научио од старијих играча. Праве људске величине, имали су велико искуство на светском нивоу, били су репрезентативци Југославије!“ – поменимо да су својевремено за Орлиће наступали Куле Аћимовић, Благоје Пауновић, Станислав Караси…

Макса је био капитен клуба, срце му куца за Синђелић:  „Дуго времена провео сам у Синђелићу, част ми је била да носим траку, ово је мој клуб, овде сам почео, ово је клуб из мог краја. Увек ми је задовољство да дођем у Синђу. Ево сад и са децом долазим и учим их правим вредностима. Кад год прођем поред стадиона и кад видим грб, срце заигра. Често сам као клинац волео да цртам грб. Терен је био одличан, памтим и томболу, предиван ресторан, одличан амбијент за одрастање. Чак и са другарима сам долазио као мали и играо фудбал на рукометном терену, популарном „бетончету“. Велико богатсво је имати тако нешто у свом животу, пријатељства из Синђелића само доносе изливе емоција.“ – Срђан има сина Филипа и ћерку Софију.

Права породична атмосфера одувек влада на Синђи: „Настала су породична пријатељства која и дан данас трају, ево и ја сада када доводим своју децу, она су одушевљена. Син Филип је као домаћи овде и често долази на Синђу. И он се осећа као код куће.“

Питање које није смело да се пропусти, какав је брат Марко био као голман: „Био је добар кад сам ја отишао“ – кроз осмех је рекао Срђан и додао шаљиво, „као и ја што сам учио од врхунских играча, тако је и он имао мене и од кога да научи“.

„Марко је имао таленат, искуством је постајао све бољи ина крају је и он дуго година био капитен Синђелића“.

Где Срђан види Синђелић: „Инфраструктура је све боља, услови си одлични, води се рачуна и о клубу. По Србији има доста оронулих стадиона. Код Синђлића има људи који брину о клубу. Људи су битни. Синђелић може комотно да игра Суперлигу.“

Порука за младе: „Волите фудбал. То би требало да буде одговор, када децу питамо зашто се бавите фудбалом. Многи не знају одговор. Мора постојати љубав према фудбалу. То је прво и основно због успеха, мораш да волиш тај спорт. Све ће доћи из тога, ако желите да се бавите фудалом. Сваки други мотив не може да доведе до висина.“

Срђана Максимовића је пут одвео после Синђелића у Земун, још увек се памте његове одбране против Звезде, и даље је неверица како је бранио Срђан на тој утакмици, играчи са Топчидера су били у чуду.

„Земун је био добра опција, пресудан је био спортски мотив, било је бољих финансијских понуда. Нисам се никада покајао, јер из Земуна такође памтим дружења.“ Можда су и одбране против Звезде, препоручиле Срђна да обуче после Земуна црвено бели дрес, а након Звезде отишао је у Ференцварош. Вратио се у Србију, у Хајдук са Лиона који је тада био суперлигаш, затим у Раднички из Ниша, па Војводину.

Тренерска каријера креће у Звезди, трајала је 14 година, освојио је са Звездом 5 титула првака, 5 купова, 3 дупле круне. Макса је радио са сјајаним голманима Дишљенковић, Ранђеловић, Стојковић, Рајковић, Стаменковић, Бајковић, Кахриман, Манојловић, Дмитровић, Супић, доста репрезентативних голамана прошло школу Срђана Максимовића.

Где је сада Макса: „Срђан је сада у Емиратима, уживам са породицом и људима са којима радим. Велико је задовољство радити у таквом окружењу. Све иде добрим током и јако сам задовољан.“

Једном Орлић, увек Орлић: „Синђелић је мој клуб и на било који начин да могу да пружим помоћ, увек људи у Синђелићу могу да рачунају на мене док сам жив.“